Ovo prolece ozbiljno kasni ovog leta gospodnjeg. Mozda je uzrok to sta u datumu imamo broj 13 pa je baksuzna za sve nas. Po meni su razlog tome nasi politicari. Toliko brljaju i kradu da su izmenili i metereoloske uvete samo da bi bilo manje svetla, a njega nema bez sunca (ostavimo po strani umetnu rasvetu jer ona nije dovoljno snazna da iluminira sve ono sta se nalazi u seni). Tako u mraku mogu bolje operirati, prebacivati s jednog na drugog, dogovarati se o stvaranju nereda, soliti nam pamet i prodavati muda za bubrege. A najlepse je da su nasi, da smo ih mi izabrali, da nisu dosli niti iz neke druge zemlje, niti iz kozmosa. Verovatno su nasa slika i prilika, koja se prenosi kroz historiju. Tako jedini izvor svetlosti koji nam ostaje je malo muzike, po koja lepa pesma koja nas vadi iz depresije, ili nas gurne jos dublje; i to se dogadja. Jer pesme diraju nasu dusu i ostavljaju na miru nas dzep.

Tako sam danas odlucio da ovde uvrstim nesto sta realisticno oslikava nasu svakodnevicu, Bajaginu pesmu "Jahaci magle". Nemam pojma sta mu je bilo u glavi kada je kreirao ovu kompoziciju, ali meni zvuci kao prica o velikoj zaveri, o kontroli Velikog brata; refren o svemirskoj policiji me navodi na tu pomisao. I magla, koja skriva od pogleda, tu ima svoju ulogu. Previse filozofije u ovom postu, pa bi ga netko mogao nazvati gluPOST. Da to izbegnemo predjimo na video pesme koja je postigla vrlo veliki uspeh kada se pojavila na trzistu. Bajaga se upravo bio odvojio od Bore Corbe i izdao samostalnu longplejku s grupom koju je nazvao Instruktori (cega?).



Vani je i dalje oblacno i tmurno i kao sta mozete videti to utice na moje raspolozenje; moji klorofili ne uspevaju da dostignu nivo fotosinteze, neophodne za postizanje veselog stanja. Nema pozitivne energije koja bi rasprsila izmaglicu, oblake i oluju koja se oseca u daljini. Moj razum mi govori: prodaj sve i otidji negdje daleko, u neku siromasnu zemlju, kupi komad terena i uzgajaj articoke. Ali za to treba hrabrosti, a ja sam kukavica i ne ostaje mi drugo nego patnja. Ali ponegad se dogode i lepe stvari.

Pre mesec dana sam se vracao avionom iz Katara za Beograd. Tamo sam bio poslom; moja firma bi se htela uvaliti u neki projekt pruge koja bi se trebala rasiriti po Arapskom poluotoku. Moj je osecaj da ce to biti izuzetno komplicirano. I tamo postoje lobiji koji dobro poznaju lokalnu situaciju i tesko je konkurisati nekome ko ima veliko iskustvo u odnosima s njihovom upravom i dobro poznaje pravila i obicaje za sklapanje poslova. Zatvaram zagrade i vracam se povratku. Letilo se preko Fraknfurta gde sam promenio letilicu. Imao sam mesto pri dnu, ubacio sam rucnu prtljagu s kojom uvijek putujem (tako mi je ne mogu izgubiti niti ja moram trositi vreme da bi je preuzeo na aerodromu) u pretinac iznad glave, seo i poceo citati Politiku koju sam besplatno pokupio na ulazu. Dok je moja glava bila pognuta prema dnevniku, zacujem njezni zenski glas: "da li mogu da prodjem". Ustanem se da oslobodim pristup sedistu do prostora i pogledam moju suputnicu: evo konacno neceg lepog u zivotu.

Nisam posebno komunikativna osoba, ali sam probao i proslo je. Makedonka iz Prilepa (prelepa) koja radi u Nemackoj i ide par dana na odmor kod svojih. Oko 30 godina, po profesiji kozmeticarka, radi u nekom salonu za lepotu, reko bih jedino adekvatno mesto gde bi mogla raditi. Pricala je kako je davno s roditeljima otisla u inostranstvo, ali su se ono vratili. I ona zajedno s njima, ali nije izdrzala na ovom Balkanu i ponovo se iselila i da joj je jako dobro. Dokaz da ima i hrabrih oko nas. Pokazao sam joj par slika iz Katarske pustinje s mog digitalca; jako joj se svidelo. Pozdravili smo se na izlazu iz aviona; trebala je uzeti let za Ohrid. Ja sam uzeo taxi i krenuo kuci, pomalo zaljubljen. Tracak sunca se ipak pojavio.


Edited by Pesme Mladosti - 15/9/2015, 14:48