Izgleda da su stigla teška vremena, da je naš vedri period života prošao. Nismo shvatali da relativno dobro i mirno živimo sve dok nisu stigle poteškoće. Nekako smo mi po prirodi napravljeni tako da nam je uvijek teško i da se često žalimo. Ma vidite samo kakva nam je vlada, mi zaslužujemo bolje (ovde ne mogu da ne kažem da smo je mi birali). Plata mala i nesigurna, žena stalno zanoveta, deca neće da slušaj i teraju svoje, a o rođacima da i ne pričam. Prijatelji danas jesu, a sutra nisu; ispričaš im nešto u poverenju, a oni razglase. Naručiš pljeskavicu, a ona mala i tvrda; prepekli je. Ne možeš više naći ni dobar restoran. Da ne govorim o servisu preko Interneta. Za plakati. Skidaš film, ima manje od jednog gigabajte i treba mu više od sat vremena da se skine. I poruke preko mobitela su uvek u zakašnjenju; ni u to se ne možeš pouzdati. Žalimo se, kukamo kako ništa ne valja, a zaboravljamo da ima ljudi na ovom svetu koji su sretni ako danas imaju jedno parče hleba ili zdelicu riže. Oni se manje žale nego mi.

Onda dođu vremena kada počinjemo da gledamo malo dublje jer su na vidiku neke promene koje bi naš život stvarno mogle ozbiljno pokvariti. Prvo ti dođe virus, pa ti ograniče slobode, ne samo onu kuda i kada možeš ići. Zatim stigne rat. Hej ljudi, pa zar nisu svi govorili da je ovo samo verbalno natezanje i rvanje među velesilama i da će sve ostati na rečima? Ispod svega toga, skoro pa su ove dve stvari da to pokriju, počinju rasti cene. Rat je, a Rusi nam daju naftu i gas, a iz Ukrajine kupujemo žito. Oni ratuju, cene skaču, a mi plaćamo. Ako ostane na ovome, još će možda biti i dobro. A šta ako neko pritisne uno malo, crveno dugme? Ako počnu okolo leteti rakete i bombarderi s nuklearnim glavama? Teći svetski rat! Da li je to moguće? Ja više u ništa nisam siguran i malo me toga može iznenaditi. Oni koji upravlju svetom već verovatno imaju spremna skloništa u izoliranim delovim sveta. Padaju mi na pamet severni i južni pol. Jeste malo hladno, ali si napraviš lepu, dobro izoliranu kućicu s dva generatora za struju (jedan za rezervu, ne do bog da se onaj prvi pokvari), ogromni rezervoar za naftu, a uz to i obnovljiva energija s solarnim pločama i vetrenjačama (ako budemo potpuno izolirani ili ne bude više nikoga ko će vaditi naftu). Uz to obavezno velike zalihe hrane i pića; votka ili viski, ovisi o preferenciji. Ne može tu nedostajati i nekoliko grijanih staklenika: ovde po ljeti/zimi (zavisi o kojem polu govorimo, južnom ili severnom) sunce nikada ne zalazi pa voćke i povrćke ima dovoljno svetla za fotosintezu. Znate kako je; sveža hrana je ipak najkvalitetnija.

Odoh ja u... Ovde se govori i piše o muzici, a ne o politici. Menjaj temu! Kako izaći iz depresije u jednom ovako psihološki nezdravoj civilizaciji, lepo ja vas pitam? Svako ima svoj recept. Ja si naspem čašu pive i sećam se mojih mladih dana kada sam imao puno manje problema i za našu civilizaciju me je baš jako boleo. U glavi sam ima samo možda dve, tri stvari koje su me interesirale i samo jednu obavezu, onu školsko. Daj, to sam nekako preživeo. Ono šta je zaokupljalo moje misli je bila muzika i curice. Tako je došlo vreme da vam ispričam nešto o mojoj prvoj velikoj ljubavi. Zvala se Ines. Oboje smo išli u sedmi razred osnovne škole. Stanovali smo u isto delu grada, ali smo išli u dve različite škole. Upoznali smo se u izviđačima. Oboje smo bili u istom odredu, onom pomorskom. Za one koji me ne prate, ponovit ću da sam u to vreme živeo u Rijeci (pogledajte post Dobri i loši dečki). Za razliku od ostaih izviđača, mi smo nosili plave uniforme. To me je privuklo da se upišem u pomorce.

Uskoro sam upoznao Ines. Odmah mi se je jako dopala, kako bi to primorci rekli. Plavuša, s nježnim i lijepim licem. Vesela, zabavna i druželjubiva. Nije prošlo puno vremena od našeg prvog susreta kada sam shvatio da sam zaljubljen. Često sam na nju mislio, a ponekada sam je i sanjao. Neću pričati o mojim detinjim maštarijama, iako su mi još sveže u pamćenju, jer me je pomalo stid. Ja se baš nisam najbolje snalazio s curama. Nisam znao što bih trebao raditi, kako ih bariti. Valjda nije ni trebalo jer su svi na kilometre razdaljine vidjeli da mi se Ines jako sviđa. Očito je to i ona primetila. Viđali smo se retko, samo kada su bili organizirani izleti. Sastanci za dečke i cure su bilo odvojeni, pa preko sedmice nije bilo načina da se vidimo. Tako je došla jedna proljetna nedelja kada je bio organiziran izlet na Učku, planinu koja dominira zapadni deo Rijeke. Ne sećam se povoda, ali se sećam da su svi odredi bili prisutnio i da nas je bilo stotinjak. Krenuli smo iz podnožja peške prema vrhu. Nije to bilo nikakvo planinarenje, jer do vrha vodi obična cesta, s malo jačim usponom. Nas dvoje smo išli zajedno. Osetio sam da i ja njoj nisam mrzak. Srce mi je lupalo kao ludo, ali ne od fizičkog napora prouzrokovanog usponom. Došli smo na vrh i tu nas je čekao ručak, a posle smo posedali ispod drveća da se odmorimo. Ona je legla na travu i položila glavu na moje krilo. Bio sam na sedmom nebu. Tako je sve počelo, ali nije dugo trajalo. Izašlo smo par puta u kino i sve je ostalo na tome. Malo nakon toga ona se je preselila u Pulu i više se nikada nismo videli. Čak se ne sećam da smo se poljubili. Čista platonska ljubav, ali prva, ona koje se uvek
sećaš.