Radni dan je završio pa odmaram. Leto se približava kraju, ali je još uvek lepo i toplo. Napravio sam si kavu, onu klasičnu tursku, duplu dozu, pa sam sedio na balkonu i uživao u lepom pogledu koji se pruža svuda naokolo. Onda je na balkon došlo i sunce, okrenut sam prema severozapadu, pa je postalo pretoplo. Spustio sam zastor do pola, da napravi senu, ali sam na taj način smanjio pogled i na kraju mi je dosadilo. Premestio sam se u primaću sobu i upalio kompjuter. Došla mi je volja da poslušam malo dobre muzike. Nekada bi čovek u tom slučaju upalio radio ili stavio neku ploču. Imam i jedno i drugo, ali nekako uvek završim pred ekranom računara. Prednost je da uz slušanje možeš i gledati, a i slike imaju neko svoje zašto; pogotovo je ugodno gledati određene pevačice. Dok sam slušao, došlo mi je u glavu da dugo nisam ništa napisao na mom blogu, pa sam tako otvorio svesku da zapišem moje misli, ako mi šta pametno padne na pamet. Ako ne bude pametno, svejedno ću to zapisati, onako za zabavu i da ubijem dosadu.

Ja sam nekako po rođenju roker; osećam to u genima. Uvek me je ta vrsta muzike najviše zabavljala, uzbuđivala i dirala u dušu. Jesam roker, ali volim i puno drugih muzičkih vrsta. U klasičnoj muzici ima prelepih dela koje s uživanjem poslušam kada se ukaže prilika. Najlepše je kada je negde neki koncert, recim Betovena, Baha ili nekog od drugih starih majstora. I arije iz opera, one najpoznatije i najraširenije, mi nisu mrske. Kao mali, puno sam vremena provodio kod babe na selu, u Vojvodini. Tamo su se prašili narodnjaci, oni pravi, ne današnji turbo folk (to mi se ne sviđa). I to je ostalo u mojim ušima i dan danas mi dođe koji puta da poslušam Lepu Lukić, Tozovca ili recimo Himzu Polovinu. Ono šta smatram vrhuncem jeste Hašim Hučuk Hoki (već su usta puna samo kada izgovaraš njegovo ime) i nezaboravnu "Pijem da je zaboravim". Na određenim mestim i izabranim društvima, to je bila glavna pesma nakon nekoliko rakija, pre one zadnje koja će nas odvesti kući na spavanje (ako stignemo). Dogodilo se jedan put da je neko, imena su mrska, prespavao i na klupi u parku, na 100 metara od vlastitog stana: nije bilo dovoljno snage da se prevali ta, u određenim okolnostima, ogromna razdaljina.

Obožavam cigansku muziku. "Čaje šukarije" od Esme Redžepove i "Dželem, dželem" od Olivere Katarine su dva vrhunska dela koja mi u ovom trenutku dolaze u sećanje. Olivera je imala poseban glas koji mi je prodirao u dušu, ulazio u rezonanciju s mojim telom i činio da se sav naježim. Besmrtan je i uvek će ostati. Normalno, tu je i zabavna muzika, verovatno najrasprostranjenija od svih. Uvek je prisutna i uvek se vraća. To je u stvari pop muzika, popularn, odnosno raširena u narodu (nije isto šta i naša narodna). Od malena se u mojoj kući uvek slušao radio i ploče. Mama i tata su jako voleli muziku i ples. Često bi izlazili na plesnjak, a mene ostavili da prenoćim kod komšinice. Komšinica je imala sina mojih godina pa smo se nas dvojca lepo slagali i družili. Išlo je to tako sve dok nisam od njega dobio uši , nakon čega me mama nije više tamo htela ostaviti. U mojim prvim sećanjima se nalaze pesme Džorđa Marijanovića, Dušana Jakšića, ali isto tako Šarla Aznavura, Ćelentana i Rite Pavone. I moji su imali vrlo širok spektar onoga šta im se sviđalo.

Jedan od velikana iz tih vremena je bio Ivo Robić. Kada sam već bio malo veći, bio sam s mojima u Opatiji, i vidi molim te, prođe ispred nas Ivo Robić. Vozi svoj beli Ford Mustang, a ljudi se okreću: u to vreme ne verujem da ih je bilo više od par u celoj Jugoslaviji, mislim na auto. Uvečer smo svo troje išli na plesnjak hotela Kvarner. Lepa terasa, uz samo more i muzika u živo. A tko peva? Pa naravno, Ivo Robić. I ja sam uz moje znao zaplesati s kojom curicom koja je tamo bila isto kao i ja, s roditeljima. Već sam se dosta lepo snalazio s valcerom, tangom, a i latinoamerički plesovi su mi prilično dobro išli. Mama i tata su bili moji treneri, kod kuće, uz radio ili ploču.



Uz svaki moj zapis stavim bar po jednu pesmu. Obično krenem već s jasnom idejom šta će biti udarni broj i prema tome oblikujem moj post. Ovaj puta sam došao do kraja, a da nisam znao šta bih ovde uvrstio. Po logici bi bilo da stavim neku od prethodno navedenih pesama, ali ih je previše i teško bih se odlučio koju od njih izabrati. Na kraju je izbor pao na jednu stvar iz 1982. godine. U to vreme sam studirao građevinu, pa se i taj period, pogotovo s današnje tačke gledišta, može svrstati u moju mladost. Grupa je iz Splita (nisam proverio, ali mislim da je tako), zove se Stijene, a ono što ih ističe u odnosu na neke slične grupe jeste pevačica: Zorica Kondž. Ima puno lepih pesama, ali sam izabrao "Singing that rock 'n' roll": to je stvar koju najdublje osećam. Muzika je prelepa, a i tekst je fantastičan. Muzika je jedna od retkih stvari koja nam je ostala i koju nam još nisu uzeli. Uživajte!