Zadnjih par godina živim u predgrađu Milana. Živeti u jednom takvom velegradu ima puno loših strana, kao na primer zagađenost zraka, velike gužve u prometu i slično, ali isto tako i jako dobrih. U blizini imam na raspolaganju 3 aerodroma, pa je tako vrlo lako otići na putovanje. Uz to je i izbor letova velik pa su isto tako i cene vrlo prihvatljive. Broj kulturnih događaja kojima se može prisustvovati je ogroman, muzeji se nalaze na svakom koraku, ima preko 100 bioskopa; izbor je stvarno neograničen. U Milanu često gostuju i zvezde svetske muzičke scene. Prije par godina sam video Deep Purple i oduševio se s njihovim nastupom. Bio sam prisutan i kada je gostovala Madona. Ulaznice su bile strašno skupe, ali nisam mogao odoliti da je ne vidim. Veliko razočaranje. U stvari se nije radilo o koncertu nego o spektaklu. Mlađoj publici se svidelo, nama malo starijima puno manje.

Pre dva meseca žena je bila u subotu popodne kod jedne prijateljice. Vratila se kući i donela dve karte za koncert. Jedan par je otkazao i ženskoj su ostale dve ulaznice za... daj da vas još malo držim u neizvesnosti. Moja bolja polovina zna da ja volim ove stvari pa je kupila te suvišne karte za Jethro Tull. Iako nije veliki poznavalac grupe, i ona je odlučila videti koncert jer na njega ide i prijateljica. Kako vodi muža, tako i mene moja vodi sa sobom. Kod kuće imam jednu njihovu longplejku: dupli album s koncerta u živo. Odmah je završila na gramofonu. Za mene da se podsetim (ne slušam ih svaki dan), a za nju da ih malo bolje upozna. Svidelo joj se to šta među instrumentima ova grupa koristi i flautu. Koliko god je njihov zvuk tvrd i ritam žestok, delovi s flautom daju određenu atmosferu mekanog, ako ga tako mogu nazvati, ugođaja. Uz to smo na Internetu pogledali i neke tekstove i ustanovili da su oni prilično društveno angažirani.



Koncert je ima i svoj razlog: s njim slave 50 godišnjicu osnivanja i delovanja na muzičkoj sceni. Ja sam taj dan radio i nije imalo smisla vraćati se kući, jer se je predstava održavala relativno blizu mog ureda. Desetak stanica metroa i stigao sam na dogovoreno mesto u 7 uvečer. Sunce je još uvek bilo visoko. Koncert je počinjao u 9, pa smo odlučili da se nađemo u jednom irskom pabu, nešto pregrizemo i popijemo po koju pivu. Ja sam prvi puta video ženinu prijateljicu i njenog muža. Nešto su stariji od nas i već su oboje u penziji, ali su oboje vrlo dragi i simpatični. On vozi motor od 1200 kubika, što već samo nešto govori o njegovom mladenačkom duhu. Upoznali smo se i odmah se stvorio filing među nama. Nakon prve velike pive, naručili smo još jednu malu, svi, muški i ženske. One su odlučile da to večer drže naš korak. Uz pivo smo grickali stvari koje su bile besplatno na raspolaganju; mali sendiviči.

Na pola koncerta smo se još jednom poslužili u baru, a po završetku smo na pokretnom kiosku uzeli po jedan pravi sendvič s kobasicom i uz to i zadnju pivu za to večer. Na kraju smo se vratili doma s autom koji je vozio muž od supruge. Nije izgledalo da je nešto popio. Doma sam došao izusetno umoran i oznojen. Dan je bio topao i sparan, a za vreme predstave se i plesalo, pa su potoci znoja tekli u obilju. Bilo je prošlo jedan iza ponoći, bio sam umoran, ali sam na kraju morao pod tuš da se osvežim. Večer je bila doista ugodna. Novo društvo je bilo jako simatično, dobro i obilno se pilo, a ponešto se i pregrizlo. A koncert, pitati će neko od vas? Bio je super!



Kada je završio došlo mi je spontano u glavu da ga definiram kao: siromašan i uzbudljiv. Zašto siromašan? Održava se na milanskom hipodromu, na otvorenom, ali relativno skučenom prostoru. Bina je bila velika i dobro opremljena, ali je sve davalo dojam da se radi o događaju iz serije B. I broj posetitelja nije bio preterano velik; rekao bih između dve i tri hiljade ljudi. Sve to zajedno je pokazivalo da organizator nije ovo smatrao velikim koncertom i sve je to učinilo da mi se na kraju jako dopadne. Kako nas je bilo relativno malo, nekako se činili da je Ian Anderson, čelni čovek grupe, onaj koji svira flautu na jednoj nozi, kao čaplja, uspio uspostaviti direktni kontakt s svakim od nas iz publike. Krenuli su s manje popularnim pesmama, među kojima su bila i dve kompozicije klasične muzike obrađena u rokerskom aranžmanu. Šta se više bližio kraj, sve je trajalo neka 2 sata, tako je atmosfera postajala sve toplija i uzbudljivija. Za kraju dve legendarne pesme od Jethro Tulla: Aqualung i Locomotive Breath. Nezaboravno!


Edited by Pesme Mladosti - 25/7/2018, 13:45