Da kažem nešto o sebi? Pa koga je za to briga! Zato ćemo preskočiti taj uvodni deo. Budući je važno za razumevanje onoga šta sledi, samo ću da navedem da govorim malo i slovenski, zahvaljujući Daši. Susreli smo se pre mnogo godina u Budvi i proveli dobar deo letovanja zajedno. Lepa vremena, malo para i puno entuzijazma i zabave. A na ta neka prošla vremena me podsećaju određene pesme.
Bio sam u sedmom razredu osnovne škole. Pedagog (pedergog, kako smo ga zločesto zvali, jer nikome nije bio simpatičan) je organizirao igranku, kako se to onda zvalo, u sali za telesni odgoj. Stari školski gramofon i ploče donete od kuće, od nas đaka, svako po nešto (ja sam bio praznih ruku). Čini mi se da su među devojčicama u tom periodu bili najpopularniji Osmond brathers i Jackson 5 (među njima je bio i mali Michael). I tako u jednom trenutko začujem neki novi ritam, drukčiji glas koji nisam nikada pre čuo. Refren, koji sam tek posle shvatio, “bit ću tvoj”, mi je zvučao kao da je na engleski, nešto poput “bič the boy”. Mislio sam da je neka nova engleska pesma. Priđem gramofonu i vidim da je grupa naša, tada su svi bili naši, i da se zove Bijelo Dugme, a naslovna stvar je Top, onaj šta puca. Singlica je izašla samo pre par dana i netko ju je kupio i doneo na plesnjak. Posudio sam ploču od vlasnika i odneo kod jednog prijatelja, sa dobrim stereo uređajem, da je na miru poslušam i razumem reći.
Dugo nakon toga mi se vrtela u glavi, pogotovo kada sam razmišljao, vrlo često, o Ines. Otplesali smo tri sentiša zajedno. Kod trećeg smo već bili zalepljeni ko dva prilepka. A ja ništa, da je pozovem posle u kino, na sladoled, da zajedno slušamo ploče. Šonja! Nisam znao kako se to radi, stidljiv od pete do uha, a sada sam siguran da sam joj se sviđao. Ali nisam imao hrabrosti da probam. Trebalo mi je puno vremena da prebolim tu platonsku ljubav, da si oprostim za moju nesposobnost i da naučim iz cele priče neke važne stvari.
Birajući koju ću od bezbrojnih varijanti pesme da stavim ovde, odlučio sam se na originalnu verziju, sa Bebekom. Video je vrlo siromašan, u stvari ne postoji: pokazuje samo dve stranice same singl ploče, ali mi čini posebno zadovoljstvo videti tu omotnicu. S vremenom sam postao veliki zaljubljenik u Bijelo Dugme, kao i većina mojih vršnjaka u to doba, a vidim da se i nove generacije ne odriču lako ovog nasleđa. Kupio sam si singlicu malo nakon školskog događaja, za uspomenu, a posle sam redovno kupovao njihove ploče, one od vinila, i još i danas ih sve imam. Puno su lepše i personalnije nego novi nosači zvuka.
Evo jedne zanimljivosti u vezi sa Željkom Bebekom, originalnim pevačem grupe, koju sam saznao od jednog prijatelja, puno godina nako toga. Željko je bio strastveni kockar i često je ulazio u casino da bi oprobao sreću. Posebno je voleo igrati na ruletu. U to vreme se u Jugoslaviji nije moglo kockati. Postojali su casino samo za strane državljanine. Jedan od njih je bio u Portorožu, pretežno posećen od Talijana. Moj prijatelj je tamo radio jedno vreme kao blagajnik i jednom ga je sreo u igračnici. Objasnio mi je da se je famoznim domaćim osobama, koje po zakonu ne bi smele ući, progledavalo kroz prste. Naveo mi je i neke poznate političare koji su tamo znali izgubiti brdo novaca. Kako si se morao registrirati da bi mogao igrati, u casinu su imali spremne lažne identitete stranih državljana i pod njima su registrirali domaće moćnike. Prijatelj kaže da su gubili puno novaca i da na to ne bi niti trepnuli; ionako novac nije bio njihov.
