Kada smo već kod ljubavnih pesama, odnosno onih koje izazivaju sećanje na stare ljubavi, u ovom članku donosim video od jednog od mojih najdražih pevača, David Bowiea. Odrastao sam sa njim, i dalje je jedan od pevača koje najviše cenim, a pre puno godina uspeo sam da ga vidim i na koncertu u Zagrebu; radilo se o turu Sound and Vision, negde pred kraj osamdesetih godina. Čak ni kiša koja ni za trenutak nije pomislila da stane, nije uspela da mi pokvari užitak i košaru emocija koju mi je taj nastup ostavio. Davidove ploče su sigurno među onima koje sam najčešće poklanjao prijateljima i prijateljicama za rođendan i za druge prigodne prilike. Prva long plejka koju sam nekome poklonio, mom dobrom prijatelju Nađu, je bila Diamond Dogs.
Tada još nisam poznavao ovog umetnika. U prodavaonici me je privukla omotnica, u stilu naslovnih stranica naučno fantastičnih romana čiji sam bio veliki ljubitelj, a i danas mi nisu mrski. Zamolio sam prodavača da mi dozvoli da poslušam na preskokce par pesama; odmah su me se dojmili ritam i boja glasa. Upakirana kao rođendanski poklon i plaćena s ono malo para od mog džeparca. Za vreme proslave, na njegovom starom gramofonu (ako ne grešim marka je bila Trubadur) svirali smo je kompletnu dva puta i uživali. Šteta šta smo bili prisutni samo nas dvojica; ja sam mu bio jedini prijatelj koji se odazvao na njegov poziv.
Pesma koju sam pripremio za današnji post nije sa tog albuma, nego sa albuma Ziggy Stardust, snimljenog 1972, dve godine prije dijamantnih pasa. Ovaj video klip posvećujem Kseniji, koje na žalost više nema među nama. Proveli smo dve sedmice u kolonijama sa školom na Cresu, u jednom dečijem odmaralištu, iako smo mi već spadali u omladinu. Ovo je bila naša pesma i nije prošla ni jedna večer da je nismo bar jednom otplesali. Bila je vrlo nežna i krhka. Sviđalo joj se voditi duge razgovore o bilo čemu, ali joj se nisu sviđale telesne prisnosti. Koji poljubac i to je sve. Nikada nisam shvatio zašto mi se toliko sviđala i zašto me je tako privlačila (u svakom slučaju, bila je lepa). Nešto u njenom pogledu ili načinu kako je izgovarala moje ime, sa onim posesivnim predloškom „Moj“.
Završeno letovanje, naša priča nije imala nade. Otac joj je bio vojno lice i nije joj dozvoljava da izađe iz kuće, osim šta je išla u školu, nikada i nigde. Kako smo živeli na dva različita dela grada i pohađali različite škole, praktično se nakon naše romanse nismo nikada više videli. Ima sam njen broj telefona i bio sam je jednom nazvao, ali je odgovorio tata. Još i danas se prestrašim kada se setim tog glasa: "A zašto bi ti hteo razgovarati sa Ksenijom"? Zamolio sam jednu prijateljicu da je nazove i proba dogovoriti neki sastanak, ali ni prijateljica nije bolje prošla; i njoj je slušalica bila zalupljena. Nakon par godina sam video u novinama osmrtnicu: umrla je od raka.
Par desetleća nakon toga, jedne jesenske večeri igrao sam u jednom casino online jedan poker turnir. Svi igrači se predstavljaju sa pseudonimom, pa je tako privukla moju pažnju činjenica da je jedan od njih za mojim stolom bio s imenom i prezimenom. Ono šta je bilo posebno čudno jeste da je prezime bilo ono od Ksenije, ne jako rašireno i lako prepoznatljivo. Setio sam se da je imala mlađeg brata, pa sam ga preko chat-a upitao par stvari i ispostavilo se da se radi upravo o njemu. Sećanja su mi navrla i turnir je za mene bio brzo i neuspešno završen (bilo je i puno drugih s isto tako lošim završetkom). Narednih dana sam se raspitao o njemu i ispalo je da je propalica, kockar, alkoholičar i sve drugo šta se u tu korpu može strpati. Eto kako kruti roditelji, koji žele imati potpunu kontrolu nad životom svoje dece, na kraju uspiju samo da ih unesreće.
