Bojim se da ovaj moj projekt pomalo gubi energiju. Na početku sam s velikim zanosom pisao i ono najvažnije, bio zadovoljan sa sadržajem. Zatim su počele teškoće s nalaženjem novih tema. Pesme iz mladosti koje ti doista nešto znače i koje ti ostaju u sećanju zauvek, jer su vezane za određene važne događaje, su ograničene, tako da sam se u zadnjih par postova počeo udaljavati od teme. Pisao sam o muzici, onako generalno, o pesmama i izvođačima koji mi se sviđaju, ali koji nisu direktno vezani na moje osećaje. Ono šta najviše ostane u duši su stvari iz mladih dana. Na prostorima bivše Jugoslavije je vreme, u muzičkom pogledu, doslovno stalo. I dan danas se svira Bijelo Dugme, Bajaga, Zabranjeno Pušenje i ostala stara garda. Čini mi se da se je od devedesetih godina na ovamo kreativnost naših muzičara zaustavila. Ne dolazi mi u glavu nijedna nova pesma vredna pažnje (tu verovatno malo preterujem). Moj blog pesme pomalo posustaje.
U Rijeci imam jednog dobrog prijatelja iz mladih dana. Skupa smo pohađali osnovnu školu i Prvu riječku gimnaziju. Čujemo se preko Skypea par puta godišnje. Početkom decembra me je nazva i na kraju razgovora me obavestio da za božićne praznike ide na Maldive. Dosta mu je hladnoće i hoće malo da se ugrije i osunča. Stan će mu biti prazan pa ako hoću da provedem par dana u Rijeci, dobro sam došao. Ključeve će ostaviti kod komšinice. Nije mi trebalo puno razmišljanja pre nego sam prihvatio. Rijeka je jedan od najvažnijih gradova u mom životu. Tamo sam proveo dobar deo detinjstva i formirao se kao osoba. Par dan van kuće je uvek dobro došlo. Čovek promeni okolinu, odmori i opusti se: najbolji način da se napune akumulatori.
Krenuo sam dan prije katoličkog Božića, to jeste na Badnjak. Na cesti ni žive duše: svi su kući i spremaju hranu za tu večer i sutrašnji ručak. Stigao sam za nekih 6 sati. Niti na granici nije bilo nikakve gužve. Vreme je bilo maglovito i vlažno, kako su predvideli na vremenskoj prognozi. U Sloveniji sam se zaustavio na ručku. Poštivao sam njihovu tradiciju pa sam preskočio meso. Kako ne volim ribu, izbor je pao na pržene lignje, one na kolutiće. Uz to klasični prilog, prženi krumpirići i tartar umak. Nakon ručka, čaša dobrog belog vina (kako sam vozio, zadržao sam se na jednoj) i kava. U Rijeku sam stigao u kasno popodne, negde oko 5 sati. Kako je dan bio tmuran, praktično se je bilo smračilo. Ovo nije prvi puta da sam gost mog prijatelja, tako da poznajem, a i ja sam poznat u okolini. Pozvonio sam na vrata komšinici (stara je i debela, ali je jako simpatična i draga). Kada me je videla, od srca mi se obradovala. Ne može mi dati ključeve ako prije nešto ne popijem s njom (imam osećaj da konzumira prilično alkohola). Nisam mogao odbiti. Stavila je na stol jednu od onih flaša od servisa, sa staklenim čepom i dve čaše. Ovo je prava lička šljivovica - pojasnila mi je. Nakon treće čašice sam se nasilno izvukao: nemoj se ljutiti, ali umoran sam i hteo bi se istuširati.
Raspakirao sam se i dremnuo pola sata. Zatim sam se bacio na čitanje knjige koju sam si poneo za ovu priliku. U toku godine čitam jako malo; više iz lenosti nego zbog nedostatka vremena. Svi drugi koriste ovu drugu izliku, a provode sate pred televizorom. U stvari se radi o tri knjige američke spisateljice Ayn Rand. Naslov trilogije je „Atlant je slegnuo ramenima“ (u originalu „Atlas shrugged“). U tih 5 dana provedenih u Rijeci dovršio sam prvu knjigu (već sam je bio pročitao do pola) i stigao do pola druge. Sutradan, na Božić, osvanuo je prekrasan sunčani dan. Super! Nisam hteo da se javljam poznanicima da me slučajno ne bi pozvali na ručak. Seo sam u auto i odvezao se van grada, do Kostrene, gde su riječke gradske plaže i prekrasno šetalište uz more. Uživao sam u šetnji. Sreo sam samo par ljudi jer su svi drugi bili na ručku. On šta mi je nedostajalo je da popijem kavu; svi lokali su bili zatvoreni. Popodne sam se opet malo izvrnuo i nastavio čitati roman.
Ostala tri dana sam se šetao uz more. Postoji više lepih lokacija, tako da nisam ponovio dve iste trase. Javio sam se poznanicima, a s nekima sam se i našao u gradu na piću. Jedni su me pozvali u njihov stan na večeru. Uz to sam se često znao prošetati Korzom, kako se zove glavna rečka ulica u centru. Atmosfere je bila praznička. Puno tezgi na kojima su se prodavali „domaći“ poljoprivredni proizvodi (glavna zvezda su bile fritule, neka vrsta uštipaka, i čvarci) i gde se je prodavalo piće. Najviše je išlo crno kuhano vino. Na puno mesta je svirala muzika, pretežno iz zvučnika, a na dva mesta su svirali sastavi u živo. Moje uši su ostale zapanjene s onim šta se sviralo. Rijeka je uvek bila progresivni grad, šta se muzike tiče. U vreme ovakvih praznika su se svirale i primorske stvari; nisam to čuo niti na jednom mestu. Jedna grupa je svirala bosanske hitove od Crvene Jabuke i Plavog Orkestra, a druga je pokušavala imitirati Led Zeppelin; dosta loše, rekao bih. Iz zvučnika su se čuli narodnjaci i turbo folk. Narodnjaci čine dio mog kulturnog nasleđa, ali turbo folk je najgora muzika koju poznajem (isprika zbog mog negativnog suda svim ljubiteljima ove vrste narodnjaka).
